Početkom osamdesetih godina prošlog veka, moj otac je imao običaj da stalno ide negde po inostranstvu. Tako je u Poljskoj nabasao na Miteka (brkajlija na slici), koji je baš u to vreme diplomirao na slavistici i znao je odlično Srpski. Hteo je da posle studija oseti malo inostranstvo ali nije ni sanjao da će ga ćale u hodniku  voza, na granici Poljske i tadašnje Čekoslovačke, ubediti da pođe sa njim pravo u Jugoslaviju i bude naš gost. Mitek nije mogao da veruje. Tada na zapad se nije moglo a za Jugoslaviju (koja je u njegovim očima bila kao celi zapad) nije imao para. Međutim, na volšeban način do izražaja dolazi balkanska snalažljivost mog oca koji uspeva da prošvercuje Miteka bez  vozne karte, zajedno sa koferima punim štofova, odela, krzna i čega sve ne još...kasnije je Mitek otišao u Istočnu Nemačku i oženio se nekom Nemicom a nama poslao sliku sa venčanja.