Mislim da sam bio u prvom ili drugom razredu srednje škole kada mi je pala na pamet jedna zanimljiva misao. Imao sam tri kovanice iz vremena Hitlerove Nemačke. Za vreme Drugog svetskog rata, moj pradeda Bogoljub Ilić je bio u zarobljeništvu u nemačkom logoru. Kada je umro meni je bilo četiri godine, ali ga se sećam. Desetak godina posle toga ja sam se popeo na tavan njegove kuće u selu. Nikada neću moći da dočaram uzbuđenje koje je bilo u meni kada sam tamo našao jedan drveni sanduk. Bio je pun stvari.

        Tri novčića nisu bila najvrednije blago u sanduku. Iskovani su od srebra i imaju kukasti krst na strani pisma. Negde sam pročitao da su kovani u veoma maloj seriji jer je tada u nemačkoj bila inflacija i da su veoma retki. Za mene oni imaju drugačiju vrednost.

        Početkom devedesetih, sve je bilo užasno. Imao sam petnaestak godina i veru u ideale za koje će ostatak sveta još dosta da čeka. Bio sam spreman. Trebalo mi je nešto jako.

        Dva novčića sam dao svojim najboljim drugovima u to vreme. Nikada se nisam pokajao. Napravili smo dogovor da bez obzira na to gde će svako od nas završiti jednoga dana, možemo da upotrebimo Vermahta kao džokera ili kao poverljivu propusnicu za nekog koga šaljemo. Ako se jednoga dana neko pojavi sa novčićem i kaže da mu treba pomoć, onaj kome je došao dužan je da mu pomogne.

        Pre par godina sam gledao jedan film u kome se dešava ista stvar. U njemu jedan tip dolazi kod nekog mafijaša i traži pomoć. Kada ga ovaj pita zašto bi mu pomogao,  on kaže da će to biti jasno samo čoveku koji poznaje moć novčića i tada mu ga predaje. Nepoverenje nestaje.